Вук Караџић

Када се Вук Караџић родио, крајем 18. вијека тј. 6. новембра 1787. године у подрињском селу Тршићу, Србијом су и даље владали Турци. У крајевима под турском влашћу, српска култура одржавала се двојако: у манастирима, који су по скривницама чували вјерске и историјске књиге, записе и документе из протеклих стољећа, и по селима, гдје се вијековима његовала и с кољена на кољено преносила усмена народна књижевност - приче, пјесме и друге умотворине. Већ у најранијем дјетињству Вук је научио да колико - толико распознаје слова. Његов рођак Јефто запазио је Вукову склоност ка књизи и пружио му прва знања. Имао је непуних осам година када је неки Гргур отворио приватну школу у оближњој Лозници. Вуков отац Стефан схвативши шта његовог сина највише привлачи, платио је Гргуру школарину тако да је мали Вук могао проводити цио дан са књигом што пре није био случај јер је као и сви дјечаци његових година чувао овце. Када је 1796. завладала куга и школа била распуштена он се пребацио у манастир Троношу његово следеће училиште. У првом српском устанку Вук је био писар код хајдучког харамбаше ђорђа Цурције али послије његове погибије, у прољеће 1805. обрео се у Сремским Карловцима гдје је учио од тада прослављеног пјесника и калуђера Лукијана Мусицког. С јесени 1807. вратио се у тада већ ослобођену Србију. Дошавши у Србију уписао је Велику школу ( тј. гимназију ) коју је основао наш великан Доситеј Обрадовић међутим због болести коју је носио од дјетињства ( једна врста реуме ), која се нагло погоршала морао је на лијечење у више бања. Међутим то је све било без успјеха и лијева нога, у чашици кољена, му је остала доживотно згрчена. Бољег и поузданијег свједока - хроничара српске револуције није могло бити од Вука Караџића. Као писар у Правитељствујушчем совјету, Вук се налазио у средишту збивања. Вук је преузео на себе да буде главни извјештац Европе и свијета у том времену. Чак је писао и чланке на њемачком језику, не потписујући их. Јер, као што се устанак не диже без оружја, тако се ни култура и цивилизација не стварају нити се развијају без уређеног језика. Прије Вукове језичке обнове употребљавана су три писана језика: црквени или рускословенски, грађански или славеносерпски и народни или простонародни. Са замисли да српски језик упрости (употребљавајући правило "пиши као што говориш, читај као што је написано"). Успио је да стари народни језик модернизује тако што је избацио 13 непотребних слова а убацио 6 нових. Вук је прешао на дјело издавањем у Бечу 1814. године збирку народних пјесама под називом "Мала простонародња славено-серпска пјесмарица ", у којој се нашло стотињак лирских и неколико јуначких пјесама. Такође те исте године штампа "Писменицу сербског језика по говору простога народа написану " - прву граматику српског језика. Године 1818. објављује своје највеће дјело - Српски рјечник, уз који прикључује Сербску граматику, усавршенију од Писменице. Тај Вуков рјечник пресудан је за историју српске културе, зато што је њиме једном за увијек утврђена народна основица књижевног језика, а поједностављење азбуке и правописа извукло је из уских црквених и грађанских кругова на свјетлост дана културу и образовање.